SRUŠIO HITLEROVOG MILJENIKA, A ONDA MU SE ŽIVOT RASPAO! Od heroja nacije do posla u KAZINU: Slava, milioni i mračan kraj legende!
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Džo Luis je 26. oktobra 1951. poslednji put ušao u profesionalni ring i izgubio od Rokija Marćana tehničkim nokautom u osmoj rundi.
- Nekadašnji šampion teške kategorije završio je karijeru sa 68 pobeda, 54 nokautom i 25 odbrana titule, ali i sa velikim poreskim dugovima.
Na današnji dan, 26. oktobra 1951. godine, legendarni Džo Luis poslednji put je ušao u profesionalni ring.
Čovek koji je skoro 12 godina vladao teškom kategorijom, nokautirao nemačku boksersku zvezdu Maksa Šmelinga u vreme uspona nacizma i postao američki nacionalni heroj, doživeo je bolan kraj karijere protiv neporaženog Rokija Marćana. Iza njega su ostali slava, milioni i ogromni poreski dugovi - surova priča o šampionu koji je sa vrha sveta pao na samo dno.
Džo Luis je nekada bio mnogo više od boksera. Njegovo ime izgovaralo se s poštovanjem širom Amerike, njegove borbe pratili su milioni ljudi, a jedan nokaut postao je simbol otpora nacističkoj propagandi. Ipak, sudbina mu je pripremila scenario koji bi teško mogao da zamisli dok je bio na vrhuncu moći.
Kada je 26. oktobra 1951. u njujorškom Medison Skver Gardenu stao naspram Rokija Marćana, Luis više nije bio nepobedivi šampion iz svojih najboljih dana. Imao je 37 godina, telo mu više nije bilo isto, a finansijski problemi naterali su ga da se vrati poslu od kojeg se već oprostio.
U osmoj rundi Marćano ga je oborio, a zatim serijom udaraca završio borbu. Bio je to kraj Luisove profesionalne karijere. Nekadašnji kralj boksa morao je da prizna poraz od borca koji je tek krčio put ka besmrtnosti.
Ipak, najteži udarci usledili su nakon povlačenja iz ringa. Čovek koji je nekada zarađivao milione morao je da pronađe nove načine da otplati dugove i obezbedi sebi budućnost.
Od siromašnog dečaka do svetskog šampiona
Džozef Luis Barou rođen je 13. maja 1914. u Alabami, kao sedmo od osmoro dece u porodici koja je jedva sastavljala kraj s krajem. Njegovi roditelji radili su na zemlji koja nije bila njihova, a život porodice bio je obeležen siromaštvom i rasnom diskriminacijom.
Kada je bio mali, njegov otac završio je u psihijatrijskoj ustanovi. Majka je potom preselila porodicu u Detroit, nadajući se boljoj budućnosti. Međutim, ni sever Amerike nije bio obećana zemlja. Crnačke porodice često su bile potisnute u siromašne četvrti, sa slabim mogućnostima za obrazovanje i posao.
Luis je još kao dečak radio kako bi pomogao porodici, a kasnije se zaposlio u fabrici automobila. Umesto života u kojem bi ga čekali reflektori, slava i novac, pred njim je bila sudbina fizičkog radnika.
Boks mu je otvorio vrata izlaska iz takvog života.
Kao mladić počeo je da trenira u Detroitu, a 1934. godine postao je profesionalac. Ubrzo je postalo jasno da se pojavio borac posebnog kalibra. Bio je brz, precizan i razoran, a protivnike je često završavao pre nego što bi publika stigla da se udobno smesti.
U profesionalnoj karijeri ostvario je 68 pobeda, od kojih 54 nokautom, uz tri poraza. Od 1937. do 1949. bio je svetski prvak teške kategorije, a titulu je odbranio čak 25 puta. Njegova vladavina ostala je jedna od najdužih u istoriji boksa.
Nokaut koji je postao simbol borbe protiv nacizma
Najveća borba njegove karijere nije bila samo sportski događaj. Bila je to borba koja je prevazišla granice ringa.
Godine 1936. Luis je doživeo poraz od nemačkog boksera Maksa Šmelinga, koji ga je nokautirao u 12. rundi. Bio je to težak udarac za mladog Amerikanca, ali i meč koji je dobio političku dimenziju. Nacistička propaganda koristila je Šmelingovu pobedu kao navodni dokaz rasne nadmoći.
Dve godine kasnije, Luis je dobio priliku za revanš.
Dana 22. juna 1938. na stadionu „Janki“ u Njujorku okupilo se oko 70.000 gledalaca. Ulog je bio mnogo veći od šampionskog pojasa. Luis je za veliki deo američke javnosti predstavljao zemlju koja se suočavala sa rasnim predrasudama, dok je Šmeling u propagandi nacističke Nemačke bio predstavljen kao simbol režima.
Pred borbu se sa Luisom sastao i američki predsednik Frenklin Ruzvelt.
A onda je počeo meč.
Luis je krenuo silovito i nokautirao Šmelinga već u prvoj rundi, posle nešto više od dva minuta borbe. Njegova pobeda postala je nacionalni događaj. Odjednom, čovek koji je odrastao u društvu u kojem su Afroamerikanci trpeli diskriminaciju bio je slavljen kao heroj čitave zemlje.
Ironija je bila ogromna: Amerika koja mu nije uvek pružala jednake mogućnosti sada ga je predstavljala kao oličenje svojih najboljih vrednosti.
Luis je tokom Drugog svetskog rata služio u američkoj vojsci, nastupao pred vojnicima i donirao velike sume novca za vojne fondove. Za doprinos moralu vojnika dobio je odlikovanje Legion of Merit.
Milioni su prošli kroz njegove ruke, a dugovi su ostali
Luis je tokom karijere zaradio bogatstvo za ono vreme. Međutim, velika zarada nije značila da će zauvek živeti bez finansijskih briga.
Prema biografskim podacima, njegove borbe donele su približno 4,6 miliona dolara bruto prihoda, ali je njemu lično pripalo znatno manje. Deo novca odlazio je na poreze, troškove karijere i druge obaveze, a Luis je bio poznat i po velikodušnosti prema porodici i prijateljima.
Upravo ta kombinacija - mnogo zarađenog novca, velika davanja i nedovoljna kontrola nad finansijama kasnije mu se obila o glavu.
Američka poreska služba potraživala je od njega više od milion dolara zaostalih poreza i kamata. Problem je postao toliko ozbiljan da Luis, uprkos godinama slave i ogromnoj sportskoj reputaciji, više nije mogao da se osloni samo na ono što je ranije zaradio.
Nekadašnji kralj teške kategorije našao se pred izborom koji je za čoveka njegovog statusa delovao gotovo nezamislivo: da se vrati u ring ili da nastavi da traži način da izmiri dugove.
Luis je već bio objavio povlačenje. Ali računi nisu nestali kada je skinuo rukavice.
Vratio se iz penzije, ali više nije bio isti borac
U martu 1949. Luis se povukao kao šampion. Želeo je da završi karijeru dok je još mogao da bira kako će izgledati njegov odlazak.
Međutim, finansijske obaveze ubrzo su ga vratile boksu. U septembru 1950. borio se protiv novog šampiona Ezarda Čarlsa i izgubio posle 15 rundi. Posle tog poraza rekao je da više nikada neće ući u ring, ali je nastavio da se bori.
Više nije bilo reči o starom Luisu koji je godinama kontrolisao tešku kategoriju. Imao je 37 godina, iza sebe dugu karijeru i telo koje je prošlo kroz brojne teške borbe.
Ipak, nastavio je da nastupa. Nije mogao jednostavno da okrene leđa dugovima i nada se da će se problemi rešiti sami od sebe.
A onda je stigao 26. oktobar 1951. godine.
Marćano ga poslao kroz konopce: poslednja borba legende
U suprotnom uglu stajao je Roki Marćано, deset godina mlađi, snažan i neporažen bokser koji je tek gradio put ka vrhu.
Luis je i dalje imao ime, iskustvo i udarac koji je mogao da bude opasan. Ali Marćano je imao mladost, snagu i tempo koji je bilo teško pratiti.
Borba je trajala do osme runde. Marćano je oborio Luisa, a zatim nastavio napad. Završni udarac poslao je nekadašnjeg šampiona preko konopaca, na ivicu ringa.
Sudija je prekinuo meč. Luis je izgubio tehničkim nokautom.
Za njega to nije bio samo poraz. Bio je to poslednji profesionalni meč - kraj karijere koja ga je pretvorila u svetsku legendu.
Marćano je kasnije govorio o žaljenju što je pobedio svog idola. Za njega je to bila velika pobeda, ali i težak trenutak: u ringu je stajao protiv čoveka čije je ime bilo deo istorije boksa.
Luis se više nikada nije vratio profesionalnim borbama.
Od kralja boksa do posla u kazinu
Posle konačnog povlačenja, finansijski problemi nisu nestali preko noći. Luis je pokušavao da zarađuje na različite načine, uključujući promotivne nastupe i druge poslove.
Kasnije je radio kao domaćin u kazinu "Cezars palas" u Las Vegasu, gde je dočekivao goste, rukovao se sa njima i delio autograme. Njegovo poznato lice i dalje je privlačilo pažnju, ali je njegov život izgledao potpuno drugačije nego u vreme kada su se stadioni tresli zbog njegovih borbi.
Bio je to bolan kontrast za čoveka koji je nekada bio jedan od najmoćnijih sportista na planeti. Nekada su mu protivnici padali pred nogama, a sada je zarađivao tako što je pozdravljao goste u kazinu.
Ipak, taj posao mu je omogućio da ostane povezan sa ljudima i obezbedi redovne prihode. Poreski dug je kasnije rešen, što mu je pomoglo da poslednje godine provede stabilnije nego što je izgledalo neposredno nakon završetka karijere.
Brakovi, afere i borba sa ličnim demonima
Luisov privatni život bio je daleko od mirnog. Imao je tri braka, a odnos sa prvom suprugom Marvom Trotter prolazio je kroz razvode i pomirenja. Kasnije se oženio Rouz Morgan, ali je taj brak poništen. Godine 1959. oženio se Martom Džeferson, koja mu je bila velika podrška u kasnijim godinama.
Biografski izvori navode da je imao ljubavne afere i da je u poznijem periodu života razvio zavisnost od kokaina. Njegovo zdravstveno i psihičko stanje postalo je ozbiljno narušeno, a 1970. godine bio je na psihijatrijskom lečenju.
Čovek koji je u ringu delovao gotovo nepobedivo morao je da se suoči sa problemima koje nije mogao da reši snagom pesnice. Slava mu je donela novac i obožavanje, ali ga nije zaštitila od ličnih kriza.
Poslednji dani i smrt velikog šampiona
Zdravlje mu se dodatno pogoršalo sedamdesetih godina. Godine 1977. imao je ozbiljne srčane probleme i operaciju, posle koje je koristio invalidska kolica.
Džo Luis preminuo je 12. aprila 1981. godine u Las Vegasu, u 66. godini, od srčanog zastoja.
Njegova smrt označila je kraj života koji je obuhvatio neverovatan uspon, istorijske sportske pobede, finansijske probleme i borbu sa zdravljem. Čovek koji je nekada predstavljao Ameriku u jednom od najvažnijih sportskih i političkih trenutaka svog vremena preminuo je daleko od bokserskih arena na kojima je stekao svetsku slavu.
Ipak, njegov poslednji ispraćaj pokazao je da nije bio zaboravljen. Predsednik Ronald Regan napravio je izuzetak kako bi Luis mogao da bude sahranjen na nacionalnom groblju Arlington uz pune vojne počasti.
Među ljudima koji su mu odali počast bio je i Maks Šmeling, nekadašnji veliki rival, sa kojim je Luis vremenom izgradio prijateljstvo. Njihova priča bila je mnogo veća od rivalstva u ringu: dvojica boksera čiji je meč bio pretvoren u politički simbol na kraju su jedan drugom ukazala poštovanje.
Džo Luis ostao je upamćen kao jedan od najvećih šampiona teške kategorije. Ali njegov život nosi i opomenu: slava ne garantuje sigurnost, milioni ne garantuju mir, a čovek koji je umeo da sruši najstrašnije protivnike može da izgubi bitke koje se ne vide pod svetlima ringa.
Džo Luis je nekada bio simbol nepobedivosti. Na kraju života, svet je video i njegovu drugu stranu: čoveka koji je, uprkos slavi i milionima, morao da se bori za finansijski opstanak.